Stacionarni sistemi za prskanje, hemijski aditivi, cisterne za vodu i vozila sa topom za maglu rešavaju svako drugačiji problem prašine. Šta odgovara vašoj lokaciji i zašto.
Stacionarni sistem za suzbijanje čine mlaznice, cevovod i pumpa ugrađeni na izvoru prašine i tamo ostavljeni — iznad drobilice, duž transportne trake, oko presipnog mesta.
Prednost mu je ponovljivost. Prašina se podiže sa istog mesta u svakoj smeni, pa i tretman ide na isto mesto u svakoj smeni, automatski, a da niko ništa ne vozi. Kada je jednom ugrađen, trošak rada po toni tretiranog materijala najniži je od svih metoda.
Gubi svuda gde se izvor pomera. Front rušenja, aktivno mesto istovara, rudnički transportni put — sve se to sledećeg meseca nalazi negde drugde, a stacionarni sistem ugrađen za prošlomesečni raspored postaje otpad.
Aditivi menjaju vodu, a ne opremu. Površinski aktivne materije omogućavaju da svaka kapljica efikasnije kvasi prašinu; vezivna sredstva i stabilizatori drže površinu puta na okupu, tako da se prašina uopšte ne podiže.
Na rudničkom transportnom putu dugog veka stabilizator je često najjeftinije dostupno rešenje, jer napada problem na izvoru i traje nedeljama, a ne satima.
Ograničenja su stvarna i vredi ih navesti: aditivi koštaju po litru, neki su ograničeni u blizini vodotokova ili poljoprivrednog zemljišta, i nijedan ne čini ništa protiv prašine koja je već u vazduhu iz nekog procesa, a ne sa površine.
Cisterna za vodu sa rampom za prskanje je radni konj. Kvasi rudnički transportni put, radi to brzo i ide svuda kuda ide i put.
Njena ograničenja su ona dva koja biste i očekivali. Pokrivenost traje dok se površina ne osuši, što po toplom i suvom vremenu može biti kraće od sat vremena. I ne čini ništa protiv prašine koju stvara proces, a ne saobraćaj.
Za većinu lokacija ovo je osnova, a pitanje je šta joj dodati, a ne čime je zameniti.
Vozilo sa topom za maglu tretman postavlja tamo gde prašina već jeste: u vazduh, na front, na udaljenosti koja vozilo drži van oblaka.
To je jedina stvar koju nijedna od ostale tri metode ne radi. Stacionarni sistem ne može da prati front koji se pomera; stabilizator ne može da uhvati ono što je drobilica već izbacila u vazduh; rampa za prskanje tretira tlo ispod problema, a ne sam problem.
Na zatvorenoj ili poluzatvorenoj lokaciji razlozi su još jači, jer prašina nema kuda da se raziđe — a jedinica na baterijski električni pogon može da radi unutar objekta u kojem je dizel jedinica ograničena ili potpuno zabranjena.
Četiri pitanja, redom:
Da li je izvor prašine stacionaran ili se pomera? Stacionaran ide u prilog ugrađenom sistemu; pokretan zahteva vozilo.
Da li se prašina podiže sa površine ili potiče iz procesa? Za površinu treba voda ili stabilizator na tlu; za proces treba top u vazduhu.
Koliki deo smene mašina stoji u mestu? Vozilo za suzbijanje prašine koje veći deo dana provodi u mestu jeste ono kod kojeg se električni pogon najviše isplati, jer dizel u praznom hodu troši gorivo bez obzira na to da li prska ili ne.
Kakva je sopstvena pozicija lokacije u pogledu usklađenosti? Zone niske emisije, odredbe tendera koje daju prednost vozilima na nove izvore energije i ciljevi operatera u pogledu emisija aktuelni su na ovim tržištima, i menjaju računicu pre nego što iko pogleda trošak rada.
